Detekcioni limit

Granica detekcije je najniža koncentracija analita u probi (relativna osetljivost) ili najmanja apsolutna količina analita (apsolutna osetljivost) koja može pouzdano da se detektuje datom metodom pod datim uslovima. Usvojeni kriterijum za pouzdanu detekciju, dobijen iz statističkih razmatranja, je proizveden analitički signal koji je k puta veći od standardne devijacije signala prazne probe s(pp). U tom slučaju minimalni, pouzdano mereni signal S(min) jednak je zbiru:

S(min)=S(pp)+k*s(pp) ,

gde je S(pp) srednja vrednost signala prazne probe, a k numerički faktor odredjen odabranim intervalom pouzdanosti. Najčešće k ima vrednost 2 ili 3 što odgovara verovatnoći da se 95%, odnosno 99% vrednosti S(min) nalazi u navedenom intervalu.

Što se tiče odabira analitičke metode, postoji puno faktora koji se trebaju sagledati, i koji će u krajnjoj liniji dovesti do izbora metode. Dovodeći se u opasnost da neke od tih faktora ispustim, navešću po mom mišljenju najznačajnije: tačnost, preciznost, osetljivost, granica detekcije, ekonomičnost, brzina, dinamička oblast, jednostavnost rukovanja, reproduktivnost itd.

Alkalitet se najčešće definiše kao sposobnost nekog rastvora da neutralizuje kiseline. M-alkalitet se još naziva i ukupan alkalitet, i odredjuje se titracijom probe kiselinom do pH=4.5, tj. do promene boje metil-oranža koji se koristi kao indikator. Na ovoj pH vrednosti, sve vrste koje doprinose alkalitetu su u svom protonizovanom obliku. P-alkalitet se isto odredjuje titracijom probe kiselinom, ali uz korišćenje fenolftaleina koji menja boju na pH=8,3. Na taj način se praktično odredjuje suma karbonata i hidroksida, ali ne i bikarbonata, kao u slučaju m-alkaliteta. Iz ovoga bi trebalo da bude jasno da je nemoguće da uzorak poseduje p-alkalitet, a da nema m-alkaliteta.